Lasica (Mustela nivalis)

P: Dobar dan. Ja sam Milan. Želeo bih da mi pošaljete informacije o lasici.
Pozdrav od Milana.

O: Lasica (Mustela nivalis) potiče iz roda Mustela, familije Kuna (Mustelidae). Telo lasica je dugo i vitko, sa dugim vratom, pljosnata i uska glava, i kratki udovi. Ove životinje imaju velike crne oči i velike okrugle uši. Na stopalima imaju pet prstiju sa oštrim kandžama. Masa zavisi od mesta lokacije, severno američka populacija ovih životinja je najmanja, dok one koje su nastanjene u severnoj Africi imaju najveću masu. Boja krzna im je čokoladna braon na ledjima i bela sa braon tačkama na donjem delu tela. Leti im je dlaka dugačka oko 1 cm, a zimi kada je oko 1.5 cm, krzno na čitavom telu poprimi belu boju što je karakteristično za severne predele a u južnim predelima braon krzno. Životni vek lasice je od 9 do 10 godina. Narastu od 165 do 205 mm, dok im je težina od 30 do 55 g. Lasice naseljavaju severne krajeve Evrope, Azije i Severne Amerike, osim Islanda, Irske i istočne Kanade.

Najjužnija staništa lasica se nalaze u Severnoj Africi. Takođe, čovek ih je doneo sa sobom i na Novi Zeland. Severnoameričke lasice su ranije svrstavane u posebnu grupu, po nazivu Mustela rixosa, ali po mišljenju današnjih stručnjaka ovo razlikovanje je neodrživo. Obično žive u blizini seoskih imanja, livada, na ivicama šuma i slično. U Evropi lasice obično žive u istim oblastima kao i njihovi bliski rođaci hermelini, koji su nešto krupniji ali jako slični. Lasice mogu preživljavati na raznolikim stanovištima, uključujući otvorene šume,poljane,livade,stepe,prerije, polu-pustinje. Lasice izbegavaju duboke šume,peskovite pustinje i otvorena mesta. Dobro se adaptiraju u tundrama. Žive u podzemnim tunelima i na mestima gde se ne mogu lako pronaći. Iako su uglavnom aktivne noću, lasice se ponekad mogu susresti i danju. Žive vrlo samačkim životom, i čak ni parenje ne može proći bez tuče. Ženke se mogu pariti više puta godišnje, ako ima hrane u izobilju. Mužjaci i ženke žive odvojeno jedno od drugog osim za vreme sezone parenja. Ženke imaju sposobnost da odbije druge ženke i mužjake od njenog mesta naseljenosti. Mužjaci, jednom za vreme sezone parenja, pokazuju dominantnost nad ženkama. Lasice su veoma aktivne, i danju i noću. One posmatraju pokrete svoga plena pre nego što napadnu. Poseduju oštro čulo mirisa, sluha dodira i vida. Kao i većina sisara većinom se oslanjaju na svoje čulo mirisa. Prepoznavanjem mirisa komuniciraju međusobno i lociraju plen. Ishrana lasica se sastoji od malih sisara uglavnom glodara. Kada nema glodara lasice se hrane ptičijim jajima. Takođe u nju ulaze i insekti ali i gmizavci. Ekstreme severne vrste se hrane leševima leminga. Mužjaci su bolji lovci i česće love veći plen dok ženke nastavljaju potragu za malim glodarima.

Lasice se razmnožavaju jednom ili dva puta godišnje. Sezona parenja je u proleće i kasno leto. Imaju od jednog do sedam potomaka. Embrion se razvija 37 dana najviše. A prosečna masa mladunčeta je 2.60 g. Period reprodiktivne zrelosti ženke je 4 do 8 meseci, a period reprodiktivne zrelost mužijaka je takodje 4 do 8 meseci. U Severnoj Americi, centralnoj Evropi, i bivšem SSSR-u, parenje se može javljati tokom čitave godine, ali najčešće se parenja javljaju u proleće i kasno leto. Nošenje ploda kod lasica traje 34 - 37 dana. Najveći broj mladunčadi se može naći u severnim populacijama. Novorodjenčad teže od 1.1 g do 1.7 g , naborani su, rozE boje, goli, slepi i gluvi. Posle 49 - 56 dana, oni dosegnu dužinu odraslih. Posle 6 nedelja mužjaci su veći od ženki. U 9 -12 nedelja porodične grupa se raspada, i u 12 - 15 nedelja lasice dostižu masu odrasle lasice. Ženke koje su rođene u proleće su polno zrele za 3 meseca i mogu se razmnožavati prvog leta. Ženke rođene u leto i jesen se ne mogu baš najbolje razviti i ne mogu se pariti sve do sledećeg leta. Ženke se brinu za mladunčad sve dok ne postanu dovoljno sposobna da budu nezavisna.

Nažalost, kako se bunde od prirodnog krzna smatraju modnim detaljem i prestižom, krznarska industrija je i dalje aktuelna i razvijena privredna grana. Svake godine na farmama za uzgajanje krznašica, koje se uzgajaju isključivo radi dobijanja krzna, živi i umire u neadekvatnim uslovima oko 30 miliona životinja. Svest o okrutnosti koju za sobom povlači industrija krzna je dovela do opadanja ovog broja sa 50 miliona u proteklih dvadesetak godina. Opadanju ovog broja svakako su doprineli i sve strožiji zakonski propisi u razvijenim zemljama Evrope. Dokazi protiv farmi krzna su toliko očigledni i alarmantni, te su mnoge zemlje Evrope preduzele odgovarajuće mere kako bi ovu privrednu granu svele na minimum ili pak ukinule. Dok je u nekim zemljama Evropske unije zabranjeno gajenje životinja radi dobijanja krzna, u drugim su uvedeni tako striktni propisi koji se tiču dobrobiti ovih životinja, a koji obavezuju na obezbeđivanje prirodnih uslova i zadovoljavanje prirodnih potreba ovih životinja.

Mišljenja smo da  kriterijumi i pravila za dobrobit životinja trebalo bi biti opšte prihvaćeni i kod nas.